It's Hard To Be A Gooner !

Mislim da ne postoji prava riječ kojom se može opisati kako se sada osjećamo. Da li to tuga ili pak bijes, razdire srca onih koji su pratili istorijski poraz našeg kluba? I pitam se, zašto je sreća nekima uvijek naklonjena, a nekima uvijek okrenuta leđima ?

Da li smo zaslužili poraz - možda. Da li smo zaslužili ovakav poraz - svakako da ne ! Ako pogledate statistiku, vidjećete da nije igrao samo jedan tim. Vidjećete da su oba tima bila podjednaka u šutevima, kornerima i šanasama koje su stvarali. Samo je jedan od njih iskoristio i onu najmanju priliku koja se ukazala, dok drugima to jednostavno nije pošlo za rukom. 

I jedni i drugi su uložili sve što su imali u taj meč. Igralo se otvoreno, i mislilo samo na protivnički gol. Možda bi sve bilo drugačije, da je van Persi postigao pogodak iz penala. Mančester tada sigurno ne bi rizikovao, i igrao potpuno otvoreno. Ali šta bi bilo, kad bi bilo .... Od toga sada nemao ništa. 

U prethodnom postu sam rekao da mi rezultat neće biti toliko bitan, ali samo ako izgubimo kao ljudi. Kao i svako od vas, nisam ni sanjao da bi se moglo desiti nešto poput ovoga. Ali, bar su ispunili moje očekivanje. Prvi put sam vidio ljude, koji se istinski bore za svaki metar terena. Prvi put sam čuo da pri velikom rezultatskom zaostatku, navijači u Engleskoj i dalje bodre svoj tim. U duši mi je bila ogromna tuga, ali ponos je bio u srcu. Možda neki pomisle da sam lud, ali nikada nisam bio ponosniji navijač Arsenala, kao na toj utakmici. Primali smo pogotke, ali smo bili uzdignute glave, i nismo se predavali. Na svaki njihov pogodak, mi smo trčali više i borili se jače. Par hiljada naših navijača, nadglasalo je šezdeset hiljada njihovih.  

Od vas sada tražim da ostanete hrabri, jer najgore je prošlo. Ako budemo imali snage da izguramo sve ovo, vratićemo se samo jači. Jer sada, mi nemamo više šta izgubiti. Svaka sledeća utakmica je kao zadnja. Ko zna, možda ovaj poraz ekipi donese nešto što joj je nedostajalo sve ove godine. Ljudi postaju najviše vezani jedni za druge, kada se zajedno nadju i istim problemima. I što su problemi veći, oni iz njega izlaze kao bolji ljudi. 

  

Ponekad je veoma teško biti navijač ovog kluba, ali još teže je biti a ne voliti one momke, koji su ostavili i poslednji atom snage na bojnom polju. I zato, glave gore Gooneri! Jer vremena za očaj nemamo, i važnije stvari su pred nama ! Arsenal4Ever & Gunner4Life !